Поводом сабраних дјела Емира Кустурице: Зачудна проза филмских кадрова

БАЊАЛУКА – Непосредно пред београдски Сајам књига, у посљедњој седмици октобра мјесеца ове године, објављена су сабрана дјела Емира Кустурице у пет књига: „Смрт је непровјерена гласина“, „Сто јада“, „Видиш ли да не видим“, „Кад мртве душе марширају“ и „Шта ми је ово требало“.

Наслови свих књига упечатљиви су и одговарају поетици Кустуричиног писаног исказа: „Смрт је непровјерена гласина“, смрт је то само за оне који не живе са сталном помишљу на коначност људске егзистенције, јер смрт, парадоксално, није негација, већ потврда живота. Мисао на њу је прихватање природе створеног бића које не жели да глуми самоствореност, што је трагички усуд модерног човјека. Читав филмски опус Емира Кустурице, једном својом димензијом је и порицање смрти. Истине очеличене у филму и књигама, у било којој врсти умјетности, заправо су стваралачко – а не богохулно порицање – пролазности.

„Сто јада“ је приповједачка збирка Емира Кустурице, његова стварносна проза са маштовитим домишљањима реалног и могућег. „Видиш ли да не видим“ необична је есејистичко-поетска проза, исприповиједана у наративном двогласу, а тематизује духовно-интелектуални сусрет, стваралачко препознавање нобеловца Петера Хандкеа и Емира Кустурице. Књиге „Кад мртве душе марширају” и „Шта ми је ово требало“ есејистичког су карактера и обједињују Кустуричине текстове о нашем времену, о његовој интелектуалној побуни против пошасти наше епохе, о пливању узводно једног свјетски познатог и признатог аутора, дјеловање које је супротно доминантном вектору епохе.

Ипак, стожерно мјесто међу Кустуричином дјелима припада његовој првој књизи под насловом „Смрт је непровјерена гласина“. Њен јунак је и њен приповједач и њен аутор, дакле, Емир Кустурица. Већ на уводним страницама саопштава нам да човјек непрестано меандрира између памћења и заборава, напомињући да је заборав подједнако љековит као и памћење. Понекад је заборав услов људског опстанка и трајања, разумије се, само онда кад није апсолутни. Још се у уводу ове књиге каже да аутор жели да остави писани документ о себи. Важно је нагласити да је аутобиографски модел казивања, заправо, приповједни поступак на њему заснован, на почецима и у срцу нове српске књижевности, потврђен као један од најплодоноснијих. Добро познато дјелао с краја осамнаестог вијека, „Живот и прикљученија“ Доситеја Обрадовића, утемељитељски је и вјероватно један од најбољих модела ове врсте прозе.

Ако бисмо на овом мјесту издвојили само двије књиге које подсјећају на Кустуричину „Смрт је непровјерена гласина“, биле би то књиге Оливера Стоуна „У потрази за светлом“ и Андреја Кончаловског „Ниске истине“. Наслов за који се опредијелио Кончаловски није случајно изабран. Митскомиметични жанрови су они у којима аутор настоји да што вјеродостојније успостави слику стварности у фикционалном свијету, какав је текст увијек.

Јер, шта су књиге овога типа него раскривање запретених слојева сопствене духовности и душевности. Литература заснована на овом казивачком моделу представља својеврсни духовни стриптиз, јер је читалац, какав год да је, непреварљив, и то Кустурица одлично зна.

Шта су кључна обиљежја Кустуричине прозе? Она помоћу којих он обликује најбоље странице својих књига „Смрт је непровјерена гласина“, „Сто јада“ и „Видиш ли да не видим“. На првом мјесту, без двоумљења, умијеће вјештог и занимљивог приповиједања. Кустурица има двоструку умјешност: великог режисера и даровитог писца, који умије да од наизглед незнатног догађаја, скоро занемарљиве чињенице, направи упечатљиву, за читаоца привлачну сцену, веома честу новелистички необичну, заводљиву. Он зна да од конкретне, озбиљне ситуације, причу неочекивано окрене у различитим смјеровима. Кустурица је и редитељ и писац најширег регистра сваковрсних асоцијација, што његову прозу чини заводљиво слојевитом.

Вјешто барата са чињеницама, зна да их „сирове“ подастре пред читаоце, али и да у његовој приповједачкој визури оне „почну да лебде“, како би рекао Иво Андрић. Овај аутор то често примјењује, и то прилично лако.

Приповједни одломци мозаичке Кустуричине прозе, неодољиво, што је и природно, подсјећају на филмске кадрове, са приличном динамиком њиховог смјењивања. Кустурица посједује способност да од обичних људи, на први поглед периферијских маргиналаца, направи књижевне јунаке који живе своју причу и који о себи и свијету саопштавају важне истине, текући своје скромне животе.

Код Кустурице у изобиљу има разноврсних облика хумора, то његовој прози даје неодољиви казивачки шарм, који на многим мјестима подсјећа на великог мајстора писане усмености Мому Капора. У овој прози се лако спаја неспојиво, бришу временске и просторне границе, смјењују казивачки планови, сентиментализује, али и огрубљује приповиједање, до најниже границе њеног стварносног потенцијала.

Кустурица, најзад, вјешто функционализује бројне језичке форме: од пословица до фразеологизама, од псовки до ироничних конотација које се гранају у непредвидљивим смјеровима.

„Смрт је непровјерена гласина“ обилује тематским комплексима. У њој се приповиједа о одрастању, о породици, о радости сусрета и сјети растанака, али и оном што је нужно нагласити: из једне полицентричне перспективе, једног свакојаког разногласја, доноси снимак узбудљиве епохе. Емир Кустурица увијек води рачуна о том општем, најширем плану, или приповједачком раму који догађаје контекстуализује и доводи у тијесну везу са временом, свјестан да дух епохе обиљежи и усмјери живот оних који је стварају, али да окрзне и оне који мирно живе или трпе епоху.

Ко год прати Кустуричин умјетнички рад и интелектуални ангажман добро зна да је Иво Андрић једна од кључних личности његовог свијета; Андрићеве ријечи узете за мото књиге „Сто јада“, гласе: Тако одувек човек у чуду и несналажењу стоји пред човеком у себи и пред људима око себе. Из тог чуда и зачудности, очуђења, како би рекли руски формалисти, настају Кустуричине умјетничке креације, филмске и списатељске.

Емир Кустурица је веома млад изашао на свјетску позорницу и дјеловало је да је његов улазак на ту сцену најприроднија ствар. Од те позорнице он као да је направио ушушкани интимни камерни простор, у коме је све природно и све се подразумијева. Овај човјек је са оне стране сваке артифицијелности, мени се чини исти кад сједи са Путином, Мухиком, Марадоном и мајсторима који граде здања у Андрићграду. То ме увијек импресионирало код Кустурице, а са овога што ја о томе данас знам, то је непреварљиви доказ аутентичности и људске харизматичности која је одвајкада – била и остала – једноставност.

Не знам ни за једног нашег савременика који се тако здраво смије и дјечачки радује, чији смијех тако аутентично открива дубинску и суштинску природу његовог слојевитог бића. Кад је у Андрићграду, Кустуричином задужбинарском чуду, откриван споменик Петру Петровићу Његошу (дјело великог вајара Сретена Стојановића), удесило се да са Матијом Бећковићем и Кустурицом идем ка још увијек неоткривеном споменику. Догађај је био величанствен и до детаља зналачки осмишљен, са репрезентативним учесницима и угледним званицама. Са иронијском озбиљношћу, коју ваљда само он посједује, велики пјесник је упитао режисера, домаћина и свога пријатеља: „Ко ће ти ово режирати?“ Умјесто одговора, Кустурица се окрену према мени, а затим и према Матији, и почео да се смије без задршке, спонтано реагујући на излив духа онога који га има на претек и штедро дијели у свим приликама.

Поткрај 2023. године, према лијепој традицији, на Коларчевом народном универзитету, уприличена је промоција Плавог кола Српске књижевне задруге, најрепрезентативније едиције српске књижевности. У Колу је те године објављена Кустуричина књига „Видиш ли да не видим“. Учествовао сам на промоцији као приређивач изабраних приповједачких остварења Ђуре Дамјановића. На коктелу након овог лијепог догађаја, претежнији дио времена провео сам у друштву Матије Бећковића, Емира Кустурице и Мила Ломпара. У једном тренутку, замолих некога од пролазника да нас фотографише, па упитах Емира: „Има ли у нашем народу пети, који би по знамењу и части могао да нам се придружи?“ Кустурица ме присно загрлио и одговорио оним смијехом из Андрићграда, потврдивши тако да моја духовитост ипак није само неуспјели покушај.

Наводим овдје ове двије сцене, јер се о Емиру Кустурици и не може другачије писати и говорити. То знају сви који га познају и који су бар неколико пута били у његовом друштву. Поводом његових сабраних дјела додајем још једну важну појединост. Поговор за сваку од књига написао је први српски интелектуалац данас, професор Мило Ломпар. Ломпарови зналачки написани текстови, осим добре књижевне анализе, представљају и свједочанства о духовном и интелектуалном сусрету ова два ствараоца. Ових пет текстова, састављени у једну цјелину, представљају најбољу студију која је до данас написана о Емиру Кустурици. Она је интегрално објављена у часопису „Српски преглед” у Бањалуци, крајем новембра ове године. Ломпаров обимни текст није само увод у читање Кустуричиних књига, већ и кључ за разумијевање умјетничког портрета овог вишеструко даровитог ствараоца.